Drejamova kuća

...

*dolazi sutradan Aueria*

*Anka,neynam jel si to planirala,ali ja b da se njih dvoje zaljubu jedan u drugog,xDDD+

(a kako to može, molim te, kad su rođaci? xD Ona i Drejam imaju istog oca, hello xD)

*sedi ispred nadgrobnog spomenika postavljenog nedaleko od male kuće u kojoj živi*

*LOL Anka,ovo je RPG....a i u ovo vrijeme i rodjena braca su se jeb.. a ne samo polubraca,xD*

*prestrasi ga s ledja,xD* zdravoo.

(gh. ne xD)

*okrene se lagano ka njoj*
-Zdravo. *glas mu je promukao, kao da je plakao*

Tata ti je poslao pismo*da mu*

*otvori ga oprezno i počne da čita*

*gleda u more*

(a šta piše u pismu? xD)

*čita mršteći se*

(ne znam,ti smisli nesto,LOL)

Jesi li?

(zašto ja, on je tvoj lik xD Gh, nema veze xD Ajd... Da je pisalo kao nešto u stilu da ne dolazi više i da ne želi da njegova ostala deca znaju za njega... Bla bla bla. Može?)

*pocepa besno pismo*
-Sa jedne strane... *počne da priča tiho*
-Ne mogu da verujem da je to uradio. Sa druge... *stavi ruku na nadgrobni spomenik*
-Uopšte me ne čudi. Upravo je onakav kakvim ga je majka opisala... *okrene se ka njoj*
-Zaista ti nikada nisu pričali o meni, zar ne?

( ma ne,on njega voli.....kao da ga je trazio,ali opet da se previse ne pokazuje,i da se kao nadju oko 10 sati na rivi,LOL)

Nisu...trebali su?

(ajde, može i tako)

-Naravno da su trebali! *skoči na noge, ljut*
-Ja sam Drejam! Ja sam Simonov prvi i najstariji sin!

To si ti?*gleda zaprepasteno*

-Da! *diše teško, šaka stegnutih u pesnice*

O boze!!!!
Tata mi je o tebi pricao svaki dan....

-Zaista? *kaže pomalo s nevericom, gledajući je ispod oka. Opusti pesnice*

Naravno!
I o Kiri.

*kada spomene njeno ime, suza mu se skupi u uglu oka. Okrene se ka spomeniku*
-Ona je umrla. *kaže tiho*

Zao mi je.

-Da... I meni. *stavi ruku na Kirino ime urezano u spomenik*
-Bila je bolesna, već godinama. *uzdahne*
-Nije htela da vidim oca dok je bila živa. Mislila je da me ne želi. Ali, onda, na samrtnoj postelji... Promenila je mišljenje.

Ne zeli?*pocne se smijati*
Trazio te sve te godine,budalo!

*napravi grimasu*
-Pa, nikad me nije našao. Šta je drugo mogla da pomisli? Ili ja?

Nije trebala biti toliko jadna i otici.

-Kako se usuđuješ to da kažeš?! *okrene se ka njoj, ponovo besan*
-Kako se usuđuješ?! Ti ne znaš ništa! *nadvije se nad njom pošto je bar za glavi i po viši*
-Ništa!