Larina kuća

-To jeste bila prenagljena reakcija, ali izvinila sam ti se zbog toga! Ne znam šta me je uhvatilo, bila sam ljuta i pre nego što si ti ušao! Prvo se Karmen izdirala na mene zato što nisam pomagla u potrazi, a onda još i ti! *privije Drejama bliže na grudi i zažmuri*
-Jednostavno me je povredilo. Nije da si me nazvao imenom neke strankinje, koje je bilo slično mojem, već imenom žene sa kojom smo bili u istoj kući već mesecima! Tokom kojih sam ja bila trudna... Prenagljeno, da, bilo je prenagljeno i pogrešno, ali nije bilo bez razloga!

To nije bio ikakv razlog!
Znas sta sam ja prizivio?
Oni su mi dali dom,dok si ti podigla nos kao da si princeza.
Dobro da su te primili natrag.....*ustane,šutne ljuto kamen u more i krene*

-Nisu me primili natrag. I ne moraju. *privije sina bliže na grudi i grli ga čvrsto, zureći u more*
-Ne moraš ni ti da me primiš natrag. Budi s Lajlom. Ne zanima me. *ljuljuška Drejama i tepa mu*
-Ti nikad nećeš otići, zar ne? *mrmlja mu stvarno tiho.

Ako te ne zanima,zasto si se vratila?

*zakači kosu iza uveta*
-Zato što sam shvatila da sam pogrešila. Ali, neću da bijem izgubljenu bitku.

*nasmijesi joj se i ode*

*sedne i skine cipele, pa spusti noge u vodu. Grli Drejama i tiho plače*

*padne mrak,xD*

-Pa, šta ćemo sad, mali? *mrmlja*
-Mama ne želi da se vrati u onu kuću... Ali, nemamo gde drugde da odemo... *izvuče noge iz vode, ali ostane da sedi*

*dolazi Lejla*

*peva Drejamu neku tužnu, tužnu pesmu, tužbalicu, o izgubljenim ljudima*

*sjedne kraj nje*

*ignoriše je i peva*
-Nestalo s vodom, otišlo s Bogom, velika ljubavi...

*pocne se smijati*

*pogleda je ljutito i ustane*

*i dalje se smije*

-Vidim, ti si srećna. Doduše, zašto i ne bi bila? *navuče cipele i okrene se da ode*

Da,jako sam.

*suza joj sklizne niz lice, ali je ona brzo obriše i krene dalje od obale*

*pogleda je*Stani.

-Ne vidim zašto bih. Jasno mi je stavljeno do znanja da ovde za mene nema mesta. A nije da ni ja vas nešto volim. *to poslednje doda onko grubo, ljutito, da ne ispadne patetična, ali to je laž*

Ma daj se molim te ubi.
Kako se uopće usuđuješ tako nešto...reći?

-Naravno da se neću ubiti! *frkne*
-To je za slabiće bez kičme. I uvek ću se usuditi da kažem istinu.

Bit je u tome što ti nije istina.
Dođeš,nakon što Simon i ostali prođu pakao i sebe žališ?

-Nisam ja kriva što su oni pomislili da sam mrtva. Ne znam kako im nije palo na pamet da telo ne može da se pretvori u kostur za samo dva dana, ili da bi, da se nekako to i desilo, moj kostur morao sadržati i dete? *uzdane i odmahne glavom*
-I ne žalim sebe. Ne žalim nikoga.