Mol

*klimne glavom*
-Drago mi je. *okrene se ponovo ka njemu*
-Imam nešto da ti kažem. Nešto što će objasniti... One loše dane. Nakon mog začeća.

Tvoja majka je otisla od mene.

-Jeste. *klimne glavom*
-I to je bila moja krivica.

Tvoja?

-Da. *uzdahne*
-Iako još nisam bio rođen, moja krv je reagovala na pun Mesec. Ona to nije mogla da podnese. Fizički i umno. Činilo ju je snažnijom, ljućom... Paranoičnom. Zato je reagovala kako je reagovala. Zato je što je imala mene u sebi.

Njezina odluka nema veze s hormonima.
To je star u njenoj glavi,koliko god bila ljuta,nije trebala otici.
Imala se pravo ljutiti.Imala je,ustvari,pravo i otici.
No,to je bila njzena odluka,i po meni jedna od najgore odluke.No,to je bio njezin izbor.Ja sam krenuo za njom i vidio mrtvu zenu.
I onda se umjesala sudbina,LOL

-Njena odluka... Nije bila njena odluka. Bila je moja. Veruj mi, znam šta govorim. Veštica... *uzdahne ponovo i odmahne glavom*
-Nema više ni veze. Ona je mrtva. Umrla je prekjuče.

*pogled mu se zamrzne*

-Bila je bolesna. *priča tiho, sa suzama u očima*
-Već godinama. Pokušali smo sa doktorima, pokušali smo sa magijom... Ništa nije uspevalo. I prekjuče... Bila je budna cele noći. Kašljala i plakala, borila se za svaki dah. Sedeo sam kraj nje, molio je da ne umre. *suze mu se slivaju niz lice*
-I ona je rekla da neće. A onda se pred zoru samo osmehnula i rekla mi da te pronađem. Da te upoznam. I iščilela je.

Zasto mi se nije prije javila?

-Ponos. *steže kolena čvrsto i pokušava da obuzda suze*
-Bila je povređena. Došla je ubećena da će sve biti isto kao i ranije, ili bar slično. Kada je htela da ode, Lejla ju je ubedila da je i dalje voliš... A onda venčanje i... Ponos. Bila je previše ponosna da se vrati nakon što je izvređala Lejlu. I tako je kupila kuću i čekala. Očekivala je da ćeš je naći. Mene, u stvari. Ali, tebe nije bilo. I tako je pomislila... Da te nije briga. Da me ne želiš. Odgajila me je sama, uz povremene posete Ametista, Kalipso i Kalestijana, nakon što sam počeo da se menjam.

*i dalje gleda u more*
Ozenio sam se za Lejlu jer je to tada bilo ispravno za ucniti.Bila je trudna,nisam je mogao ostaviti trudnu i otici kod Kire,mada sam zelio.

*pogleda ga zapanjeno, širom raširenih očiju, i dalje mokrog lica*
-Šta?! *uzdahne kao da mu je izbijen sav dah iz pluća*
-Ti... Voleo si je?! *polako počinje da se mršti*
-Znaš li šta joj je uradilo to što si oženio Lejlu?! Znaš li?! Sravnilo ju je sa zemljom! Potpuno ju je uništilo!

Nisan ovo htio reć,no sama je kriva.
Ja am mislio da je mrtva!To je men sravnalo sa zemljom!
I ti nemaš nikakva prava se na mene derati!

-Imam svako pravo! *nagne se ka njemu, režeći ispod glasa*
-Taj bol koji si ti osetio kad si mislio da je ona mrtva? Njoj je bilo deset puta gore! Mislila je da je ne voliš! Još gore, mislila je da je mrziš! Nikad se nije smejala! A nije mogla ni da plače ili bude očajna jer je morala mene da odgaji. O, Gospode. *obriše suze besno iz očiju*
-O, Gospode... Sve je ovo zbog mene počelo. *ustane na noge*
-A više nije ni važno. Ona je umrla misleći da je ti mrziš. I to je kraj te priče.

*odgurne ga na zemlju*10 puta gore je biti udaljen od nekog ali znati da je ziv nego voljeti nekog a misliti da je on mrtav?Da ne zivi,ne dise?Da je umro i tvoj sin?Ne pricaj mi o tome,molim te.*izdere se,ali se opet primi za srce*

-Deset puta je gore zato što ona nije imala nikoga kraj sebe, da je uteši, da joj pomogne. I nije smela da plače i da bude tužna. Zato joj je bilo gore. *kaže mirno, zureći u njega*
-A sad se smiri. Ne želiš da ti srce stane, zar ne? Kao što sam već rekao, ta priča se završila prekjuče.

*uzdahne*
Namjeravas ostati?

-Naravno. Gde bih otišao? Odrastao sam ovde. Ne poznajem ni jedno drugo mesto. A i njen grob je ovde. Kraj moje kuće.

*i dalje gleda u more*
Nemoj se preobrazvati,ovdje ljudi ne poznaju magiju.Samo Aueria zna.I Lejla i ja.

*frkne*
-Za šta me ti smatraš, idiota? Preobražavam se već deset godina, znam šta radim. *zuri u njega i dale sedeći tamo gde je pao kad ga je on odgurnuo*
-Zašto uporno odbijaš da pogledaš u mene?

Ne odbijam,samo gledam u more.

*frke ponovo*
-Što znači da ne gledaš u mene dok razgovaramo. Šta je bilo, ne sviđa ti se šta vidiš? Ne dopada ti se u šta sam odrastao?

Nisi ti jos odrastao,dragi moj,xD

-Ali više nisam ni dete. Imam šesnaest godina. Hajde, iskreno. Zašto nećeš da me pogledaš? *sve vreme priča grubim, dubokim glasom*